Разговор са др Зораном Марковићем (1958, Ниш)
Београд, Нови Сад и Габороне (Боцвана), 1. август 2023. године
Разговор водили: др Небојша Антешевић, Илија Губић
Припремајући изложбу о раду архитеката из Србије у земљама Африке, у Вашој биографији смо пронашли низ корисних информација и нових сазнања, па нам у овом разговору приближите околности Вашег доласка у Боцвану, од када су наши архитекти присутни у Боцвани, на којим пословима су радили, каква су Ваша искуства и да ли су Вам у раду помогла или на неких начин била корисна искуства „Енергопројекта“ и других југословенских фирми које су радиле у Африци?
Хвала вам што разговарамо и што сте се јавили – ретко да неко цени стваралаштво архитеката из Србије који живе и раде ван матице. Поменули сте да вам је пројекат временски конципиран од времена независности до данас – свакако с почетком шездесетих година велики број наших стручњака је радио на пројектима у земљама Африке, међутим, не треба заборавити и период пре стицања независности, када је известан број архитеката из Србије радио најпре у Јужној Африци, али и у Етиопији и Конгу. Требало би и то неким пројектом истражити. То сам хтео најпре да кажем. Африка је веома специфичан контекст. Мало је познато да је рецимо некадашњи министар у Влади Габона дипломирао архитектуру на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду. Ми из струке, чак и ако се не дружимо много, знамо ко где ради и на којим пројектима.
Према популацији од око два милиона становника, Боцвана је величине Војводине, мада је по површини попут Француске, односно са око 600.000 квадратних километара три пута је већа од некадашње Југославије. Међутим, главни град са околином насељава тек око 50.000 људи, од тога у престоници живи свега 20.000. Ја сам већ 27 година у Боцвани и можемо разговарати о мојим искуствима и пројектима наших архитеката у Боцвани, јер о томе могу да разговарам, имам директна искуства и сазнања. Било је свакако и других колега архитеката у Боцвани раније. Овде нисам дошао преко великих фирми, попут „Енергопројекта“, као већина архитеката, нити у некој соло авантури деведесетих година, као што се одређени број наших суграђана тада одлучио на то. Боцвана је тражила стручњаке за пројекте своје владе, ја сам се пријавио и добио посао. Од марта 1995. године живим и радим у Боцвани. Када сам дошао, овде је било доста архитеката и других инжењера из Србије. „Енергопројект“ се тих година повукао са тржишта, само једна ћерка фирма је остала – „United Consulting“ која је радила на неколико мањих пројеката. Фирму је водила Марјана Стругар, по вокацији урбаниста, која је била њен директор до краја деведесетих година. Након ње, директор „United Consulting“ био је Никола Бан. Био је ту и Влада Станојевић и још колега. Много младих архитеката је долазило тих година у „United Consulting“, посебно када се радио нови урбанистички план Габоронеа. Раније, током седамдесетих и осамдесетих година „Енергопројект“ је био активан у Боцвани, међутим, из више различитих разлога „Енергопројект“ се усмерио на пројекте у Замбији. Тамо су се радили велики инфраструктурни пројекти. У том периоду „Енергопројект“ је покушавао у неколико наврата да се прошири и у Боцвани, али је велики број архитеката напуштао фирму и оснивао своја приватна предузећа, са којима су излазили на тржишне утакмице.
Боцвана (2003–2004). Извор: приватна архива Зорана Марковића
Ко су наши најистакнутији архитекти који су деведесетих година радили у Боцвани?
По мени, од наших архитеката тог времена у Боцвани највећи траг је оставио Иван Пантић. Затим запажену градитељску каријеру остварио је и Константин Мандић, који је радио пројекте стадиона, вишеспратница и разних јавних грађевина. У Боцвани доминира индивидуална стамбена изградња. Преко 90% људи живи у једнопородичним кућама, а стамбене вишепородичне зграде, којих нема много, високе су до четири етаже. Зграда поште је висока 11 спратова и то је дуго био највиши објекат у земљи. Никола Бан је архитекта који се бавио градом и оставио је дубок траг у урбанизму ове земље.
На којим пословима сте радили у Боцвани?
У Влади Боцване сам радио на пословима из ресора грађевинарства и урбанизма. Радио сам и на организовању тендера за извођење пројеката у оквиру Министарства за јавне радове, које је имало импозантан департман за архитектуру и урбанизам. Тај посао није био креативан, тако да сам се после завршетка трогодишњег уговора с Владом отиснуо у пројектовање. Најпре сам више година радио као пројектант, а затим као предавач на Универзитету Боцване. После рада на Универзитету, опет сам се придружио приватном сектору. Тада, 1997, 1998. године је дошло десетак наших архитеката и девет инжењера грађевинарства, од којих се већина доста дуго задржала на административним пословима у Влади Боцване. Неки од њих су се вратили у Србију или наставили даље рад у другим земљама – Аустралији, Новом Зеланду или у Емиратима.
Како бисте описали контекст Боцване са аспекта урбанизације и изградње?
Раније, седамдесетих и осамдесетих година, овде је било великих пројеката, али не много. Грађевински бум је био од 1990. до 2002. године. У време добијања независности од Велике Британије у Боцвани је било свега 6% писменог становништва. Било је довољно да неко има завршену основну или средњу школу да би био учитељ. Због таквих околности, Енглези су дали независност Боцвани не знајући да земља располаже лежиштима дијаманата која су откривена седамдесетих година. За разлику од Конга, који је и сада због лошег лидерства на истом нивоу развоја као и шездесетих година када је убијен Патрис Лумумба, за развој Боцване је заслужна некадашња дијаспора школована у Енглеској и Јужној Африци, где посебно треба истаћи колеџе у Куруману и Фрејзербургу, која је нагињала социjалдемократији и која је улагала у развој и модернизацију земље користећи средства од рудне ренте и продаје дијаманата. У Боцвани нема села без воде и струје. Сва насеље са више од 500 људи имају школу и полицијску станицу. Градови и села су разврстани по категоријама. Боцвана је тако од 1966. до 1994. године, од једне од најсиромашнијих земаља света, прешла у средње развијене. Данас, бруто национални приход по глави становника је већи него у Србији. У време великих улагања, када су се градили стадиони, путеви, школе и болнице било је неколико наших архитеката у земљи, нажалост, крајем осамдесетих година дошло је до епидемије сиде, због које је Боцвана запала у велику здравствену и финансијску кризу која је претила наглим губитком популације. Преко 63% становништва је тада било заражено сидом. Затим, 2002. године, тадашњи потпредседник владе је направио такорећи економски државни удар и сав новац опредељен за изградњу пребачен је за здравство, односно за набавку лекова за сиду. Тада је сваки становник имао обезбеђене бесплатне лекове, који су за то време били екстремно скупи – седмична доза је коштала више стотина долара. Број заражених се с временом смањивао и данас је мање од 16% оболелих, који захваљујући лековима за подизање и одржавање имунитета воде готово нормалан живот. Током деведесетих година прошлог века и на почетку 20. века се опет више градило. После Велике светске кризе 2008. године, почињу инвестиције да се враћају, али не на оном нивоу као ранијих година. Видите како су природни ресурси, па здравство, али и неке глобалне прилике, утицале на грађевински сектор.
Да ли су за министарство у којем сте радили, или за друге националне или локалне власти, радили и стручњаци из других земаља?
Било је доста инжењера из Индије, који у Боцвану долазе још од седамдесетих година. Раде или за владу или за приватан сектор. Стручњаци из Кине долазе од 2000. године и то углавном они који раде за њихове велике државне фирме. Што се тиче инжењера из земаља Африке, највише их је из Јужне Африке и Кеније. И даље има значајан број Енглеза.
Да ли Вам је искуство у Влади Боцване помогло касније у пројектантској каријери?
И јесте и није било корисно. Највећа корист рада за владу јесте да се научи енглески систем рада, који је другачији него у Србији. Страни стручњаци, укључујући и наше грађане, покушали су да промене и мењају Боцвану по себи, али нису успели, па су чак и напуштали грађевински сектор. Док је било много пројеката и реализација, није ни било потребе за везама или посебним препорукама, јер је било посла за све. Али, када је у последње време смањен број пројеката, поготово за време пандемије вируса короне, велики број архитектонских и грађевинских фирми је био у проблему. Многи су затворили фирме, а неки и напустили земљу. Они који су водили бирое за време пандемије успели су да преживе захваљујући неким малим пословима. Многи су одустали од архитектуре.
Када сте се у Боцвани бавили пројектовањем, да ли сте радили сами или сте се удруживали с колегама из Србије или локалним архитектима?
На једном или два пројекта имао сам сараднике архитекте, али све друго што се тиче архитектуре радио сам сâм. Наравно, на свим тим пројектима су радили статичари, путари, урбанисти, пејзажни архитекти, али архитектуру сам радио сâм. Техничари су разрађивали пројекте и цртали.
Доста пројекта које сте радили везани су за градитељско наслеђе Боцване. Шта бисте нам рекли о томе?
Закон о градитељском наслеђу у Боцвани потиче још из 1938. године, односно из периода енглеске управе, међутим, није се довољно поштовао. Све што се ради у Боцвани, а повезано је са градитељским наслеђем, иде преко националног музеја. Пре независности, тачније пре 1966. године, постојао је само један мали приватни музеј које је водио Кембел, који је након стицања независности своју колекцију поклонио Боцвани са жељом да се за смештај колекције изгради музеј. Норвешка влада је седамдесетих година даровала Боцвани пројекат музеја, а изградио га је „Енергопројект“. У оквиру тог музеја је постојало одељење за заштиту објеката грађевинског наслеђа, међутим, није било стручњака који би у том одељењу радили и унапређивали сектор заштите. Што је анатомија у медицини, то је историја архитектуре и уметности за архитектуру и по важности, али и по тежини студија. Боцвана је чак слала своје људе на школовање из области заштите градитељског наслеђа, међутим, они су остајали у иностранству, или су прелазили на студије из других области архитектуре. Тек сада, после 2020. године, две колегинице би требало да специјализирају историју архитектуре и заштиту наслеђа. Пошто је то материја коју волим, то је била и област из које сам магистрирао на Универзитету у Београду – Архитектонском факултету, и докторирао на Факултету техничких наука Универзитета у Новом Саду, покушао сам та знања да пренесем студентима у Боцвани када сам радио у настави. Први сам у Боцвани који је 2002. године био акредитован за послове реконструкције и ревитализације објеката културе под заштитом, укључујући и оне на Листи светске баштине Унеска.
Шта бисте од свог рада и ангажмана у Боцвани издвојили, на шта сте најпоноснији, шта бисте волели да буде приказано на изложби у Београду?
Лично сматрам да архитекта не би смео да буде једностран. Радио сам у администрацији за Владу Боцване, а потом и као пројектант, предавач на факултету и као истраживач на научним пројектима. Ако је неко само пројектант, то је сувише специјализовано. Покушао сам да радим и да се доказујем у свим тим областима. Оно што бих волео да истакнем од реализација свакако је велики тржни центар у Саровеу. Tај објекат сам пројектовао пре 2000. године, а данас младе генерације архитеката преузимају неке од идеја и користе их у својим пројектима, попут закривљених фасада. Нажалост, из више разлога, укључујући и политику, објекат није изведен. Тржни центар у Саровеу естетски одскаче од онога што се може видети у земљи. Затим, истакао бих и свој научноистраживачки рад. Објавио сам више од десет студија у виду монографија за национални музеј. Наиме, за грађевине које су заштићене мора се израдити одређена врста студије пре него што се започне са било каквом интервенцијом – то је управо оно што сам успео да уведем као подзаконски акт и на то сам најпоноснији. У оквиру мог рада на заштити културне баштине и локалне архитектуре истакао бих пројекат за етнографско село у Дитлванеу, близу главног града Габоронеа. Није уобичајено да странац ради пројекат националног етнографског села, али имао сам ту прилику и част. Поред тога, значајно је и моје предавачко искуство, где сам помогао младим људима да схвате шта је архитектура.
Пре одласка у Боцвану имали сте остварену пројектантску каријеру у Србији. Да ли су ти пројекти другачији од оних које сте касније радили у Боцвани?
Сматрао сам, за разлику од већине колега, да објекат не треба да приказује „мене“, аутора, већ би требало да приказује онога ко објекат користи, као и да се из њега могу читати место и време његове градње. Ја као архитекта не дижем споменик самом себи, већ помажем људима да квалитетније живе – то је мој принцип. Овде је клима другачија него у Европи или Северној Америци. Рецимо, пренети неки објекат из Немачке овде у Боцвану био би по мени архитектонски злочин. Може такав објекат да буде и модеран и „фенси“, и можда се тим пројектом омогућује добра зарада за архитекту, али да будемо објективни, неки људи морају да живе или раде у том објекту, или да га користе, било да је то школа, забавиште, стан, кућа, фабрика или мост. На пример, радити мост на Дунаву или на Морави је једна ствар, а радити мост на реци у Боцвани, која само два месеца годишње има воду у кориту, која је када наиђе толико снажна да може да однесе бетонске стубове моста – то је сасвим другачије. Ако не прихватите другачији приступ, односно локални контекст, ваша архитектура се не може сматрати успешном. Пројектовати у Боцвани је другачије чак него и у неким другим државама Африке. Боцвана је полупустињска земља која има два годишња доба: сушно с ниским температурама без кише неколико месеци и кишно с високим температурама у трајању од шест до осам месеци. Тако су овде клима и распоред киша сасвим другачији него у Уганди, Руанди, Кенији, Бурундију или Конгу. Примера ради, неки објекат из Руанде би тешко могао да стоји у Габоронеу. Да „пренесем“ неки објекат одавде у Руанду – људи би ме сматрали лошим архитектом, јер не одговарам захтевима Руанде, тог поднебља. Архитекта треба да дâ свој печат, али не треба да га се држи све време – где год и шта год радио, јер та нека његова грађевина ће га надживети и други људи ће је користити. Радио сам пројекат цркве у Нишу. Питање је да ли ћу ја у њу ући или не, мада сам увек поносан на свој рад када прођем поред објекта, црква је изграђена да би је људи користили и једино је битно да ли су они, корисници, задовољни. Ако у том објекту корисници не осећају да су подстакнути на религиозна размишљања, онда сам ја лош архитекта. Лепо је дизајнирати споменик, направити велики раван трг око њега, бетонски, велику фонтану, али људи ће тог аутора памтити као доброг архитекту. Није тешко направити неки огроман објекат или јавни простор, али људи памте добра дела, а не импозантна у величини и површини.
Члан сте Савеза архитеката Боцване. Како је у Боцвани организована архитектонска струка?
Кратко би се могло рећи – лоше. Како је у Боцвани организована архитектонска струка, подсећа ме на то како је била организована у време распада Југославије, где се више водило рачуна да се прави име некоме од колега који води организацију – како би имали више посла у струци, него било шта друго чему би удружење требало да служи. Сећам се да смо у Србији крајем осамдесетих година покушавали да организујемо серију предавања за све архитекте у Србији и када смо видели да дође троје или четворо колега по предавању, одустали смо. Покушали смо и да активирамо студенте, али ни то није давало резултата. Исто је тако сада и у Боцвани. У Боцвани се једном или два пута годишње организује неко предавање. Око 30% чланства дође на предавање ако је у главном граду. Када смо једне године одлучили да годишњу скупштину Савеза архитеката одржимо изван Габоронеа, само је 12 људи потврдило долазак, јер већина колега архитеката, скоро 80%, живи и ради у главном граду. Давао сам идеје, позивао људе, међутим, тешко иде организовање струке. Чини се да је Савез архитеката подељен по етницитетима, односно колеге из Кеније се држе заједно, колеге из Енглеске посебно, Индуси имају своја окупљања итд. Пре десет година је било јавних предавања и то углавном о темама заштите културног и градитељског наслеђа.
Колико студената годишње упише студије архитектуре на Универзитету Боцване?
У Боцвани постоји квалитетан државни универзитет са осам факултета од којих је један Факултет за инжењерство и технологију, нешто попут Факултета техничких наука на Универзитету у Новом Саду. И један и други факултет су мамути што се тиче одсека – научних дисциплина и броја студената и предавача, и могли би постати технички универзитети за себе. Целокупни Универзитет у Боцвани има преко 1.000 предавача и око 25.000 студената. На Факултету за инжењерство и технологију постоје студије архитектуре и урбанизма које примају десетак студената годишње. Постоји још државних и приватних универзитета који нуде програме архитектуре и урбанизма, од којих су поједини и специјализовани (технологија архитектуре, ентеријери и друго), неки образују студенте само до нивоа више школе.
Када сте предавали студентима архитектуре у Боцвани, да ли сте користили примере архитектуре и добре праксе из Србије?
Ми у Србији имамо изузетно добру архитектуру још од времена Краљевине Србије, затим Краљевине Југославије – ти периоди су запостављени у истраживањима, па све до југословенског брутализма, који је имао своју поставку у Музеју модерне уметности у Њујорку. Предавао сам историју архитектуре, историју уметности, естетику, ентеријере и практично истраживање. За предмет Практично истраживање, односно истраживање у пракси, студенти су радили компаративну студију с примерима из више земаља, један од студената је истраживао грађевине у Замбији које су градили архитекти „Енергопројекта“. Наша архитектура није безначајна у светским размерама. На светском нивоу српска и југословенска архитектура су поштоване. Био сам и на универзитетима у Јапану, Египту, у Индији – као гост-предавач или у оквиру интернационалних конгреса и конференција, студенти су знали о архитектури у Србији, и што је битно, објекте који су изван Београда. Биће ми драго да вам помогнем у припреми изложбе о стваралаштву архитеката из Србије у Африци. Има колега који заслужују да буду запамћени, јер ако их у Боцванци памте, срамота је да су у Србији избрисани из архитектонских историја и прегледа. Не мислим само на заборављене колеге Мандића и Пантића, који су највећа имена архитектуре Боцване седамдесетих и осамдесетих година и чији је утицај немерљив, већ и на колеге Николу Бана, Марјану Стругар и Перу Настића, као и многе друге који су оставили утицаја на урбано планирање и пројектовање у Боцвани. Има још колега и још грађевина који су допринели развоју Боцване.
