Перспективе архитектонског извоза СФРЈ у Африку (1960–1991)
Послератна обнова и модернизација у новоформираној СФРЈ, спровођена кроз амбициозне петогодишње планове друштвеног развоја који су највећим делом подразумевали активности изградње у готово свим друштвеним и привредним сферама, с временом је изнедрила кадровски и искуствено свеобухватну организацију на пољу грађевинарства. Већ од друге половине 1946. године почело је формирање пројектантских бироа или завода и грађевинских предузећа на савезном, републиком и локалном нивоу у циљу обављања најразличитијих задатака и стручних послова. Због савладавања најразноврснијих пројектантских и извођачких задатака, нарочито оних сложенијих и захтевнијих, домаћи кадрови су током година постајали све стручнији, а тиме конкретнији и изван граница Југославије.
Увођење радничког самоуправљања омогућило је пројектантским и грађевинским предузећима целокупно пословање у условима тржишта – самостално иступање на отвореном тржишту и проналажење послова кроз надметање (лицитацију), као и самостално планирање и програмирање активности у односу на расположиве капацитете и експертизе. Многе велике радне организације формирале су сопствене пројектне бирое или заводе за пројектовање како би се боље повезали пројектовање и грађење, по систему инжењеринга. Таква сарадња је створила услове за реализацију значајних и захтевних објеката који су југословенско грађевинарство репрезентовали у свету.
Током друге половине шездесетих година грађевински сектор остварује изразито повољне пословне резултате, тако да се до 1978. године југословенско грађевинарство по развоју производних снага, ефикасности и рационалности грађења и оствареним укупним резултатима уврстило међу најефикасније области југословенске привреде. Од југословенских република највеће учешће у укупном билансу извршених радова у иностранству имала су предузећа из Србије (41,9% у 1969. години). До почетка осамдесетих година, односно пре него што су дошле до изражаја последице кризе у светској привреди, југословенска грађевинска индустрија је била присутна у 35 земаља света на пет континената, од тога у 16 земаља Африке. Радне организације из Србије, пре свега из Београда, учествовале су у овој реализацији са 64% учешћа.
Премда су мотиви изласка на инострано тржиште били у основи економске природе, настали из опште потребе за стварањем дохотка и обезбеђивањем континуитета запослености нараслих производних капацитета, истовремено су одражавали и пријатељство према земљама у развоју. За Југославију је појам међународне привредне сарадње подразумевао допринос решавању проблема других земаља, конкретно кроз пружање економске, техничке и друге врсте помоћи афричким народима „на путу њихове економске, политичке и културне еманципације“. За афричке земље Југославија је представљала новог партнера на економском плану, док је за Југославију афричко тржиште било перспективно не само у погледу размене добара него и у домену стручних услуга и научнотехничке сарадње.
Вредност изведених радова у иностранству износила је 1978. године око 1,3 милијарде америчких долара. У иностраним наступима позиција архитектонских пројектантских фирми била је специфичнија у односу на грађевинску оперативу, пре свега у погледу вредности пружених услуга, односно извршених послова. Иако је удео пројектантских услуга у укупном износу изведених радова у иностранству износио у просеку око 5%, и то током седамдесетих година када су активности на иностраном тржишту биле и највеће, остварени резултати у области архитектонског пројектовања потврђивали су широке могућности и капацитете југословенских пројектантских предузећа. Основ за развој југословенске архитектуре почивао је на чињеници да је архитектура добијала шире поље деловања како је заједница постављала сложеније захтеве.
Деценије након 1960. године, у Африци је обележило време великих очекивања. Наиме, почетком шездесетих година прошлог века велики број земаља повратио је независност од колонијалних сила западне Европе. Упркос бројним проблемима, општи утисак о развоју земаља био је изузетно оптимистичан. Оптимизам првих година након успостављања независности афричких држава изражен је у оснивању нових главних градова држава, чиме се битно умањио административни значај ранијих престоница из времена колонијализма. Континуирани доприноси архитектури градова у земљама Африке током шездесетих и седамдесетих година долазили су најпре од оних архитеката који су раније радили у Африци за време колонијализма.
Поред британских и француских фирми, архитекти из Сједињених Америчких Држава, Израела, Италије, скандинавских земаља и земаља источне Европе, укључујући и СФРЈ, почели су да раде на великим комплексима. Захваљујући својој улози у оснивању Покрета несврстаних и оствареним резултатима у архитектонско-урбанистичкој делатности, фирме из Србије су већ почетком шездесетих година добиле прве ангажмане у афричким земљама, да би с временом делокруг послова постајао све обимнији, а типови објеката све разноврснији. Међу првим пројектима архитеката из Србије за земље Африке, након проглашавања независности, издваја се пројекат београдског архитекте Братислава Стојановића за културни центар у суданском граду Картуму настао крајем педесетих година. Током шездесетих година за афричке земље били су рађени углавном пројекти објеката државне управе (седиште владе и државне администрације) и других државних установа образовне, здравствене и културне намене или друштвеног значаја.
До почетка седамдесетих година, предузећа из Србије су се већ била афирмисала реализацијама универзитетског града у Либији, болнице у Адис Абеби, индустријских објеката у Судану и др. Поједина предузећа су била не само равноправан партнер осталим заинтересованим страним фирмама за пласман у земље Африке, такмичећи се у захтевним условима међународне конкуренције, већ су дошла и у ситуацију да им се посао уступао директно, без конкурса или лицитација. Кроз прве ангажмане на пољу просторног и урбанистичког планирања и архитектонског пројектовања у афричким земљама, успоставиле су се и кооперације међу појединим предузећима из југословенских република да би се боље искористили расположиви домаћи капацитети. Ангажмани наших пројектантских фирми у афричким земљама, интензивирани током седамдесетих година, довели су до низа остварења различитих типова и величина објеката, али и плурализма архитектонских решења и ауторских приступа.
Током седамдесетих година, највише архитектонских реализација у Африци остварило је предузеће „Енергопројект“, у којем је 1971. године формирана и посебна организациона јединица за архитектуру и урбанизам на челу с архитектом Милицом Штерић, па је овај период у предузећу остао познат као „златна афричка фаза“. У свом раду, „Енергопројект“ је остао понајвише усмерен на инострано тржиште, што је била и његова главна компаративна предност, док је организационо тежио интеграцији архитектонске и урбанистичке стручности са грађевинском праксом – од основне инфраструктуре до ентеријера. На простору Африке радиле су и друге пројектантске фирме из Србије, углавном из Београда, као што су „Архитектура и урбанизам“, „Центропројект“ и нешто мање „Инвест-биро“ и „Основа“, учествујући на неколико архитектонских конкурса, док су доста ређе пројекте радили појединци.
Економска криза која је захватила свет крајем седамдесетих година, убрзо се одразила и на Југославију, па је осамдесетих година у пословању многих предузећа дошло до рационализације и смањења пословних активности. Након првих ангажмана предузећа из Србије на изградњи приоритетних инфраструктурних објеката, попут изградње бране Кпиме у Тогу чију је градњу „Енергопројект“ започео још 1961. године, потом настављених у домену архитектонског пројектовања, првенствено кроз пројекте здања држане управе значајних због симбола државности и модернизације, од седамдесетих година уследило је проширење архитектонских типологија ка грађевинама пословне, туристичке и стамбене намене.
Рефлекси модернизма и локализација архитектонског искуства (1992–2023)
Земље Африке су и након распада Југославије остале пријатељске земље, јер је Србија наставила да баштини и негује вредности Покрета несврстаних из претходних деценија, али су се на привредном плану умањиле сарадња и пословна размена, првенствено у смислу организованог и активнијег пружања стручних услуга из области планирања, архитектуре и грађевинарства. Фирме у Србији су деведесетих година, у границама реалних могућности, наставиле сарадњу с афричким земљама, првенствено захваљујући претходно оствареним резултатима, стручним квалитетима и стеченом поверењу.
Рад архитеката који су од деведесетих година одређено време живели и радили у земљама Африке, или су тамо још увек настањени, везан је махом за пословне ангажмане с локалном средином и мање властите бирое или кооперације с локалним архитектима. Иако је током тих година било извесних тежњи да и запажена остварења аутора из Србије у Африци буду посматрана кроз призму националних карактеризација, на савремену архитектуру последње деценије 20. века, и у Србији и у земљама Африке, утицале су промене на светској архитектонској сцени. Архитекти из Србије који су тада самостално организовали своју праксу у Африци све су се више ослањали на локалне могућности и потребе, а не на актуелне архитектонске тенденције у Југославији, како је то било у деценијама које су претходиле. Они су се, за разлику од све ређих ангажмана великих пројектантских фирми и аутора који су радили на линији свог југословенског искуства, нашли у ситуацији да се боље упознају с локалном средином и да са више пажње према контексту приступе изради пројеката.
Како су се од тада и у појединим земљама Африке политичке и друштвене прилике мењале, поједини архитекти су се вратили у Србију, неки су отишли даље у свет, одређен број њих задржао се радећи на различитим пословима, док су неки од архитеката и даље из Србије учествовали на урбанистичким и архитектонским конкурсима – што је једна од пракси која је константна свих ових деценија.
Од двехиљадите године, архитекти из Србије ангажман у афричким земљама добијају најчешће кроз различите пословне аранжмане и уговоре са инвеститорима, а поједини и кроз учешће на конкурсима, којих иначе има тек спорадично. Након приватизације и реорганизације великих пројектантских предузећа која су свој будући рад наставила у форми акционарског друштва, попут „Енергопројекта“, или као привредно друштво, као што је то данас „Центропројект“, остварене референце у земљама Африке током периода социјализма често су биле значајне за креирање, односно брендирање профила нове компаније са истим именом, али и за успостављање нових пословних аранжмана и склапање уговора у Африци, као што је то искористио „Енергопројект“, који је на простору афричког континента присутан све до данас.
Више видети у: Илија Губић, Небојша Антешевић, Наслеђе архитектонског извоза Србије у земље Африке од 1960. године до данас (Нови Сад: Центар за одрживи урбани развој и културу „Структура“; Београд: Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, 2023)
