Душан Игњатовић и Наташа Ћуковић Игњатовић: Познавање контекста је кључно

Разговор с проф. др Душаном Игњатовићем (1968, Београд) и проф. др Наташом Ћуковић Игњатовић (1969, Шо де Фон)
Београд, 12. септембар 2023. године
Разговор водио: др Небојша Антешевић

Како је дошло до ваших првих ангажмана у Африци? Да ли сте и какве везе претходно имали с Африком, да ли сте у неку од земаља у којој сте касније били ангажовани пре тога путовали? Ако не, који су извори из којих сте се информисали о контексту? Да ли је и колико важно/неопходно познавати контекст из личног доживљаја – како за процес пројектовања тако и за реализацију?

Као и већина оваквих ангажмана, све је почело сасвим случајно: постојала је потреба да се „хитно“ уради предлог ентеријера шалтер сале поште за неколико дана, што смо и урадили. Предлог је наишао на добар пријем, касније и реализацију, па су се потом јавили захтеви и за другим пројектима од истог инвеститора, да би се круг наручилаца полако ширио. Иницијални пројектантски тим су чинили Душан Игњатовић, Војислава Поповић, Наташа Ћуковић Игњатовић и Дејан Васовић, уз руководство Зорана Килибарде, а касније се број учесника значајно повећавао.

Целокупан ангажман је прво био „на даљину“ преко посредника, а тек потом се указала прилика да одемо у Габон, а касније су колеге ишле и у Екваторијалну Гвинеју, где смо били у прилици да на лицу места видимо локације објеката, упознамо се са окружењем и локалним културолошким оквиром.

Већину првобитних информација смо добили од колеге Зорана Килибарде, грађевинског инжењера, који нас је и ангажовао и представљао нашег „послодавца“, а који је у том тренутку готово двадесет година радио у Габону и земљама окружења, првенствено на пословима извођења, а потом и пројектовања. Остале информације смо прикупљали из расположивих извора: литературе и из разговора са другим колегама који су раније радили у Африци.

Познавање контекста је кључно, пре свега због сагледавања оквира и модалитета пројектовања: концепата, материјала, технологије…, јер су они веома различити од наших претходних искустава. Уобичајена питања, као нпр. значење савремености или технолошке комплексности, могу бити прилично другачије протумачена и сами смо искусили различитост приступа и схватања. Током реализације се јављају посебни изазови првенствено везано за расположивост материјала, технологију градње, радну снагу (обученост), али и будуће одржавање и поправке који у контексту у којем смо радили представљају важан аспект процеса пројектовања.

Како је изгледало уговарање првих послова у Африци? Ко су вам били први инвеститори? Да ли су пројекти побеђивали на међународним конкурсима или тендерима?

Питање уговарања је реализовала локална компанија „CEE Engineering“ и касније „CIGESA“, обе у власништву господина Килибарде, који је на тржишту наступао као компанија која пружа комплетну услугу од концепцијских решења па до реализације типа „кључ у руке“.

Ми, као тим, нисмо учествовали на класичним архитектонским конкурсима, али јесмо у процесима конкурисања за инвестиционе пројекте где су понуђачи нудили комплетну услугу од пројектовања до извођења, уз обезбеђивање осигурања пројеката, што представља другачији приступ процесу реализације инвестиција.

Познато је да су фирме из Србије још од шездесетих година оствариле запажене резултате на архитектонским и урбанистичким пројектима у Африци – да ли сте били упознати с радом наших архитеката у Африци прошлог века и да ли су те референце архитеката из Србије и Југославије на било који начин утицале на ваш рад, можда пре свега у погледу потврђеног кредибилитета наших стручњака?

Као и сви, у то доба млађи пројектанти, и ми смо се упознали с претходним искуствима и остварењима која су наши пројектанти и компаније остварили у Африци. Ја сам прво радио у „Енергопројекту“, који је остварио значајан опус у Африци те сам и на тај начин био упознат с претходним искуствима.

Квалитет пројеката и изведених радова, који се не ограничавају само на архитектонске објекте већ и на инфраструктурне системе и инсталације, свакако су „утабали“ пут за даљи рад наших стручњака у Африци. Добра „слика“ о нашим стручњацима је и даље присутна, иако је прошло доста времена и велики број компанија више или не постоји или нису на исти начин активне на локалним тржиштима.

Током нешто мање од петнаест година израдили сте око педесетак пројеката за грађевине различитих типова и величина/комплексности – колико се начин рада и процес пројектовања – од идејног до извођачког пројекта – у земљама Африке разликовао у односу на ваша искуства у Србији?

По питању начина пројектовања, можемо рећи да су фазе сличне, с мањим „папиролошким“ ограничењима у фази идејног пројекта, али уз значајно учешће осигуравајућих кућа у фази реализације, које контролишу квалитет документације и прате ток градње.

С друге стране, количина „измена“ пројектне документације, која је у нашим условима веома честа и где смо неретко у ситуацији да већ усаглашене пројекте коренито мењамо (препројектујемо), знатно је мања и везана је углавном за технолошке или материјалне аспекте пројекта, односно за неке непредвиђене околности.

Како је изгледало пројектовање – од анализе локације, урбанистичких услова, ако су и у којој мери постојали у односу на нашу планску праксу, до примене локалних прописа и техничких стандарда, цртања и визуелизација?

Урбанистички услови су приметно једноставнији и углавном обухватају базичне параметре везане за позицију и волуметрију објекта, односно инфраструктурне, противпожарне и саобраћајне услове. Локални технички прописи и стандарди су уобичајени и у складу са општеприхваћеним правилима струке уз незнатне разлике које нису претерано условљавале процес пројектовања.

Информације о локацији су се знатно разликовале у зависности од њиховог типа: у градским срединама смо на располагању имали све неопходне податке уз прецизиране пројектне задатке, док се у руралним окружењима дешавало да само добијемо слику тек „пробијеног“ пута кроз џунглу уз информацију да је „локација за цркву поред пута“ те да би иста морала да се „изгради за неколико дана“…

По питању садржаја техничке документације, она је истоветна нашој с незнатним разликама које није било тешко усвојити и применити. Интересантан је аспект визуелизација будућих грађевина, јер су оне локално биле схваћене као „извођачке“: наиме степен реалности визуелизација је морао бити значајан како би реализован објекат у целости одговарао рендерима и то до најситнијих детаља.

Колико се и у чему разликовао рад на пројектима за објекте државне/јавне намене (јавне службе) од рада с приватним инвеститорима у земљама Африке?

С обзиром на то да ми нисмо били у директном контакту са инвеститорима, тешко је проценити степен различитости захтева ових група инвеститора. Заједничко у свим пројектима у којима смо били укључени јесте да је најчешће архитектонски пројекат само део „укупне понуде“ која је, по правилу, укључивала и реализацију, што значајно „уозбиљава“ процес за све учеснике, а што код нас није пракса.

Шта бисте могли рећи/издвојити у вези с реализацијама пројеката – каква је била комуникација са одговорним извођачем и мајсторима, шта је све подразумевала набавка материјала, односно да ли сте ви као пројектанти били уопште укључени у тај процес?

Из претходно реченог јасно је да је целокупан ток пројектовања и изградње другачији него код нас и много више је окренут финалном производу – изведеном објекту. Управо због тога су могућности експеримената у фази пројектовања прилично смањене, јер нпр. будуће одржавање је део основних пројектних захтева и мора бити сагледано у фази формирања концепта. Наши први пројекти су управо представљали прилагођавање овим захтевима, што је утицало и на одабир материјала, технологија градње и опремљености. У односу на климатске карактеристике – високе температуре, влажност и изразите падавине уз релативно низак технолошки ниво локалне индустрије, велики број материјално-технолошких решења карактеристичних за европску праксу није могао бити примењен.

Одлуке о материјализацији, с обзиром на тип „услуге“, компаније која нас је ангажовала, доношене су у складу с могућностима реализације. Иницијално смо морали да мењамо поједине аспекте концепата (форма, материјализација, детаљи и поједина технолошка решења), међутим, брзо смо сагледали све наведене специфичности и надаље већ у фази концепта креирали решења која су могла „сигурно“ бити реализована. Компанија која нас је ангажовала и сама је проширила обим делатности набављајући потребну опрему и освајајући нове технологије неопходне за реализацију објеката, што је умногоме олакшало процес.

Да ли је наша стручна јавност заинтересована за рад архитеката из Србије у иностранству? Да ли пројектовање и изградњу објеката наших архитеката у Африци прати тамошња стручна јавност? Да ли постоје објаве у дневним новинама и стручним часописима, блоговима?

У току рада на пројектима који су реализовани у Африци неколико пута смо имали прилике да исте излажемо на Салону архитектуре у Београду, а неки од пројеката су били излагани и у земљама у окружењу, тако да можемо рећи да постоји могућност „комуникације“ с јавношћу, али је онда резултат личне иницијативе, а не системска.

Што се тиче локалне промоције објеката, она је углавном везана за медијске објаве у локалним штампаним и електронским медијима. Неке грађевине су намењене државним органима (министарства, судови, банке, црква), тако да је њихово отварање било адекватно испраћено.

Даљи вид промоције у смислу интернет презентација или блогова није спровођен.

Да ли сте сарађивали с локалним или националним удружењима и друштвима архитеката у земљама у којима сте радили? Да ли сте успоставили сарадњу између ондашњих и овдашњих удружења, друштава, организација, образовних институција? Да ли сте сарађивали с локалним пројектантским бироима у земљама Африке?

Лично нисам био у прилици да комуницирам с већим бројем других бироа активних локално, осим оних који су у мањој или већој мери били укључени у пројекте на којима смо радили. С обзиром на релативно кратак период, од нешто више од десет година, у којем смо радили у Габону и Екваторијалној Гвинеји и великог броја пројеката и реализација, наш ангажман је био веома интензиван и није остављао места за друге типове контаката.

Да ли према вашем мишљењу, афричко тржиште може и даље бити привлачно за наше пројектанте? Из ког разлога?

Сматрам да је у контексту глобалних промена ово тржиште веома интересантно и представља велики потенцијал. С једне стране, оно је прилика да наставимо добре културне и економске односе које смо некада поставили а са друге стране да пласирамо наше знање, искуство и вештине, које су велике и те како потребне и пожељне локално.

Према личном искуству, однос наших пројектаната и компанија према локалној средини и инвеститорима јесте професионалан, партнерски, уз обострано разумевање и поштовање, што често није случај са стручњацима из других земаља.