Владимир Лојаница: Што смо свеснији одговорности коју као архитекти имамо, квалитет архитектуре и градова биће већи

Разговор с Владимиром Лојаницом (1969, Београд)
Београд, 28. децембар 2017. године
Разговор водио: Илија Губић
Разговор снимили: Немања Деља, Александар Соломун

Професоре, хвала што сте прихватили сусрет с нама. Разговараћемо о Вашем образовању, раду и, на крају, о Руанди. Ваш отац Милан Лојаница је архитект, редовни члан Српске академије наука и уметности. Колико је чињеница да сте уз њега одрастали утицала на ваше опредељење да будете архитекта? Шта сте научили од оца, а шта касније на студијама?

На мене је доста утицало то што сам одрастао у амбијенту у којем је архитектура била присутна од мојих најранијих дана. Први контакт с материјом, прибором, графиком и размишљањима био је у мојој кући у најранијим данима. После тога је било неких дилема, током мог процеса сазревања, да ли да се иде у неку другу дисциплину, неку другу материју или архитектуру. Било је и „екскурзија“ којима се нагињало ка историји уметности, али је на крају, некако само од себе, фокус дошао поново на архитектуру и ту сам се пронашао.

На Архитектонском факултету Универзитета у Београду фокусирали сте се на становање, односно стамбену архитектуру. Шта је најбитније што сте научили од својих професора и да ли бисте некога издвојили као узор?

Док сам студирао, била је присутна јака генерација професора. Имали смо то задовољство да изучавамо архитектуру од осведочених зналаца и практичара, који су имали много искуства у послератној изградњи Београда. То је била генерација архитеката која је стасавала у оном херојском периоду обнове и неке колективне снаге и свести државе која је инвестирала у значајне јавне грађевине, стамбене комплексе и стамбена насеља. Они су нама преносили и ширили знања на самом факултету кроз различите видове наставе, на којој су изучавани објекти јавне намене, стамбени објекти, историјски контекст, питања урбанизма и урбанистичких теорија и др. Не бих могао никога посебно да истакнем, сви су велика имена наше архитектуре а поједини су и даље присутни у пракси. Мислим да то неко знање које су пружили најбоље може да се разуме као политехничко образовање, односно спој уметности и политехничког образовања. Значи, поред тога што је архитектура хумана дисциплина са ослонцима у различитим хуманистичким наукама и уметностима, ми смо такође имали и јаку политехничку основу, инжењерску основу која је повезивала сва та знања. Њихова искуства у пракси с таквом врстом синтезе била су подлога коју су нама тада преносили.

Која је разлика између образовања архитеката тада, када сте Ви студирали, и образовања данас кроз студије архитектуре? Како бисте упоредили знања која су се тада стицала са оним која се данас студентима преносе? И с обзиром на то да радите на факултету, шта је то што студенти могу да науче од Вас?

Ствари у образовању архитеката су се промениле од оног времена до данас. Целокупна методологија изучавања архитектуре на глобалном нивоу отишла је мало више у правцу изучавања неких уметничких дисциплина, пре него тих фундаменталних, политехничких. У том смислу је и наша школа у Београду направила одређену врсту заокрета према таквом искораку. Различита су мишљења, неки мисле да је то добро и да је баш адекватно у овом тренутку, међутим, за данашњег практикујућег архитекту који сарађује с конкретним инвестицијама и конкретно ради, мислим да је веома важно да постоје оба та пола или дуалности присутне у образовању. Ја сам преузео наставу из области становања од професора Дарка Марушића. Држим теоријски део о стамбеној архитектури, методологију пројектовања стамбене архитектуре и водим студије, то јесте пројектантске студије за студенте 3, 4. и 5. године, завршно са дипломским радовима и један сегмент наставе на докторским студијама. Будући да смо потекли из таквог окружења које нам је дало ту врсту образовања, које је двовалентно, кроз свој рад на факултету покушавам да пренесем такав вид знања – једну врсту синтезног знања које има ослонац у различитим контекстуалним утицајима, аналитикама, пројектантској методологији, која се креће у циклусима од општег ка посебном, од посебног ка општем и једном динамичном раду који има ослонац у реалности са којом ће се студенти сусрести у будућој пракси.

Активни сте у пројектантској пракси и аутор сте или коаутор неких од најзначајнијих дела у Београду и шире. На коју реализацију сте најпоноснији?

Моја каријера се највише одвијала преко архитектонских конкурса и то бих препоручио студентима, односно младим архитектима да се ангажују у једној таквој професионалној утакмици која им даје шансу да опробају своје капацитете и идеје на отвореној сцени са својим колегама. То је и најбржи пут до неке афирмације и до прилике да се гради. Иако прилике нису увек повољне, иако је тешко данас реализовати пројекте, поготово оне капиталне и за друштво значајне, ипак су конкурси најбољи начин да се до тога стигне. Стекао сам доста искуства учествујући на архитектонским конкурсима, некада бољег, некада лошијег пласмана, а имао сам и ту срећу да добијам награде за оне јавне грађевине који су били реализовани. Рецимо, конкурс за реконструкцију Народног музеја у Београду. Реконструкција је у току, али због одређеног политичког контекста, ја баш и немам увид и утицаја у судбину тог пројекта. Друга ствар која зависи од наших услова јесте кад и како ћемо моћи да испратимо награду коју смо добили. Са друге стране Кнез Михаилове улице, у Рајићевој улици, налази се комерцијално-пословно-хотелски комплекс који је недавно отворен. То је највећи објекат у чијем настајању и реализацији сам учествовао. Затим, хотел „Holiday Inn“ са „EXPO“ халом на Новом Београду, разне породичне виле на Дедињу. То су објекти коју си актуелни.

Поменули сте да је најбољи пут за грађење каријере архитекте преко конкурса. На почетку каријере учествовали сте и на конкурсима у Руанди. На колико конкурса у Африци сте учествовали? Какве су биле реакције и резултати?

То је за мене био један вид раног професионалног сазревања. Било ми је интересантно јер сам наилазио на конкурсе који су били расписани и публиковани на међународном нивоу, као на пример за објекат Министарског комплекса у Кигалију (Руанда). На том конкурсу сам учествовао 2000. године и имао сам среће да освојим прву награду. То је био повод да посетим Кигали и Руанду први пут. Тада се десила једна професионална епизода, која ми је на основу специфичности контекста Кигалија и Руанде, климатског и културолошког, дала инспирацију да мало останем у том региону с неким својим интересима. Убрзо потом је био расписан и конкурс за библиотеку у Кигалију и ту сам добио прву награду.¹ Доскора нисам знао шта је судбина тог пројекта и изузетно ми је драго да је реализован, и то ми чини посебно задовољство. С обзиром на то да сам већ имао искуства са том врстом тржишта и окружења, уследили су и други пројекти. Добио сам да израђујем и један пројекат за Национални комитет за тендере у Кигалију који је у Београду припремљен до нивоа изградње, али на крају није изведен. Такође, радио сам и на пројекту уређења шест хектара велике кружне раскрснице у Кигалију, која је у себи требало да обухвати разне садржаје, спортске, рекреативне, информативне и туристичке и један део компактног музеја, али ни тај пројекат није доживео реализацију.

У Руанду први пут одлазите тек кад сте освојили награду на конкурсу. Какве импресије носите о Кигалију и генерално Руанди и да ли су биле другачије од онога што сте сазнавали истраживањем из Београда?

То је добро питање. Суштина свих мојих конкурсних решења за Руанду јесте протекла из специфичности и услова контекста у којима се објекат налази и у којем је настао. Тачно тако, различита клима и осунчаност у Руанди утицали су доста на отвореност, транспарентност објеката. Изучавао сам локалитет на даљину, пошто је пројектантски задатак захтевао одређени концепт, али свакако ме је прва посета Кигалију прилично релаксирала у одређеним гледиштима на архитектуру, и то из простог разлога што је та врста природног контекста, а касније и створеног, дала могућности да се креирају и другачији архитектонски контексти у односу на оне у континенталној клими. Чињенице да је температура релативно константна, да су падавине ортогоналне у односу на површину и да долазе у таласима у кишним сезонама, да је зеленило бујно и да уместо голубова лете соколови, те да људи имају навику да више бораве на отвореном, у полуотвореном чак и ограђеном простору, него у затвореном, утицале су на разумевање контекста и услова средине. Сви ти концепти, укључујући и онај за пројекат Министарског комплекса, настали су преплетањем отвореног и затвореног простора. Јавни и холски простори, централни улази, иако смо навикли да су затворени, у Руанди су „ваздушасти“ на неки начин, без фасада, само с наткривањем. Тако да постоји једна врста игре између смене отвореног и затвореног простора, то јесте инвертовања, што је довело до одређене свежине у просторним решењима. С друге стране, природа и волуметрија, као и колорит аутентичне архитектуре, били су доста инспиративни. Колорит земље, колорит окружења, имао је примаран утицај на избор боја за пројекте на којима сам радио. Волуметрија грађевина је тежила да буде транспонована одређеним гигантизовањем и додавањем елемената у неке форме које су представљале дестиловање аутентичних, традиционалних форми. У креирању концепта за библиотеку био ми је веома важан однос према тој јединственој функцији – класична библиотека, за коју смо у континенталним деловима света навикли да је библиотека, у Руанди преузима ширу улогу једне културне дестинације, једну врсту културног центра који би активније требало да допринесе културном животу града. Она је требало да добије ту врсту транспарентности и флексибилности како би могла да прими друге активне садржаје, укључујући и церемоније венчања, прославе, излазак у природу итд. Тако да је један универзитетско-академски амбијент очекиван за такво место, на чудан начин преплетен с новим садржајима, потребама и функцијама, због чега су креирана мање стандардна решења. У том смислу је то било једно интересантно искуство.

Колико архитекти, па и Ви лично, прате живот грађевина које су изведене?

То су наша такорећи чеда и ми их се тешко одричемо, односно тешко се одродимо од њих. Поготово ако нас вежу одређена специфична искуства или контексти у којима су ти пројекти настајали. Пратимо апсолутно колико је могуће и прве награде и изведене објекте. Некада преузмем и улогу „домара“, па реагујем на одређени начин на објекте чији сам аутор, и то у смислу неких изворних квалитета и њихових очувања. Грађевине неминовно трпе инвазије или промене током времена коришћења, поготово ако су јавни објекти, који нису у домену одговорности једне особе, већ једне шире групе корисника. Често смо у прилици да видимо како наши објекти доживљавају одређене трансформације, екстензије, проширења, реконструкције, додатке. Ја се трудим, колико год могу уз своје релације с претходним инвеститорима или са градским управама, да се такве трансформације и накнадне екстензије, уколико их буде, десе и спроведу уз консултовање мене као аутора.

Како видите будућност архитектуре и градова? Шта би била порука студентима и архитектима и у Србији и у Руанди?

Различити контексти различито утичу на архитектонску сцену сваког региона. Нама долази талас одређених светских дешавања са заостатком од неколико десетина година. Суочавамо се с неким болестима које су у неким другим деловима света архитекти одавно преболели. Али дефинитивно, интегритет струке, промишљање архитектуре, однос према артефакту који је ствoрен и који је утемељен на неким постулатима који потичу из политехничких дисциплина везаних за уметничке тенденције, специфичност регионалног у комбинацији с карактеристикама глобалних покрета у архитектури који се планетарно дешавају, јесте по мени добар ток кретања у савременој архитектури. Значи, потребно је остати у фокусу збивања архитектонских тенденција с примесама адаптација у односу на локални контекст и имати бригу за квалитет архитектуре, а тиме и укупне културне и естетске вредности градова и локалних култура. То је уједно и мисија нас архитеката. Студенти би такође требало да разумеју и да полако преузимају одговорност и перјаницу за будућа дела, јер све оно што ми направимо надживеће нас и остаће да сведочи о нашим ставовима – што су ставови бољи, што смо ми више инволвирани у њих, што смо свеснији одговорности, то ће и квалитет архитектуре бити већи.

1 Библиотека у главном граду Руанде – Кигалију отворена је 2012. године. Изграђена је према првонаграђеном пројекту проф. Владимира Лојанице на међународном конкурсу. Конкурс је био расписан 2000. године а инвеститор и расписивач био је Ротари клуб. На конкурс је пријављено шест радова. Из фотографија које је Владимир Лојаница направио 2000. године у Кигалију уочава се да је већина конкурсних пројеката била инспирисана обликом краљевске палате у Руанди. Сваки од пројеката имао је и макету. Жири је имао шест чланова. Рад Владимира Лојанице је оцењен и проглашен најбољим. Од завршетка конкурса до отварања зграде библиотеке прошло је 13 година, те ни аутор није знао да је пројекат изведен. Пројекат је претрпео незнатне измене. За припрему извођачког пројекта била је ангажована компанија „Хорајзон Груп“ [Horizon Group], једна од водећих у Руанди. Повод за разговор са архитектом Лојаницом јесте управо реализација библиотеке, то јесте једног од четири пројекта која је радио за Руанду.