Архитектура смелог натурализма: архитекта Наташа Станаћев о архитектонској пракси у Чилеу

Разговор са Наташом Станаћев (1985, Зрењанин)
Чиле | Матанзас и Сантиаго де Чиле, фебруар, 2025. године
Разговор водио: др Небојша Антешевић

Током боравка у Чилеу фебруара ове године поновно сам се сусрео и разговарао са колегиницом, архитектом Наташом Станаћев (Зрењанин, 1985), која од пре неколико година са својим супругом, Шпанцем Мануом Гранадосом (Јерез, Шпанија, 1986), води архитектонски биро „Stanaćev & Granados Arquitectura“. Овај архитектонски двојац је своја пројектантска искуства стицао у Чилеу од 2013. године радећи одвојено, а потом и заједно, за локалне бирое и на различитим пројектима. Од учешћа у пројектовању станица нове линије метроа у главном граду Сантијагу, рада са познатим чилеанским архитектом Матијасом Клоцом (Mathias Klotz), до сарадње са оснивачима бироа „WMR Arquitectos“, Наташа и Ману су савладавали различите изазове чилеанске архитектонске праксе, док након краћег повратка у Шпанију нису покренули сопствену праксу у Чилеу, развивши кроз неколико година пројектантски приступ у коме су сублимирани властити сензибилитети и кључне карактеристике чилеанске архитектуре.

У њиховом досадашњем раду, усмереном првенствено на пројектовање породичних кућа/кућа за одмор и уређење ентеријера угоститељских простора, препознаје се тежња да се у малој размери, користећи природне материјале, њихове текстуре и сведен колорит, постигне квалитет простора по мери корисника који је убедљиво повезан са живописним окружењем. Њихове реализације су убрзо постале запажене, те потврђене кроз објаве у часописима/интернет порталима (Divisare, Frame, Dwell, Dezeen, Domus, Arquine, Restless Living, Label Magazine и др).

Овај интервју је настао у оквиру платформе и пројекта „Serbia for the World“ који је усмерен прикупљању и документовању остварења српских архитеката у иностранству.

[НА] Иако архитектонска професија припада регулисаним професијама за које свака држава утврђује услове за обављање, она је уједно и професија која већ неколико деценија уназад има све већу глобалну флуктуацију. Томе су свакако допринеле реформе у образовању архитеката и брза доступност информација о токовима развоја савремене архитектуре. Када смо се пре непуних једанаест година први пут видели у Сантијагу то је била твоја прва година боравка у Чилеу. Ако бисмо кренули од почетка, онда бих те прво питао зашто и како је избор пао на Чиле? Колико си тада знала о овој земљи? Шта те импресионирало а шта изненадило? Како је укратко изгледало започети пројектантско искуство на другом континенту? Шта су ти тада били највећи изазови?

[НС] „А зашто Чиле?“ је питање које ми и дан данас неизоставно поставља сваки Чилеанац кога упознам и то са изразом неверице на лицу иза које одмах затим наслутим одблесак поноса на тај исти Чиле. „Зашто би иједан Европљанин својевољно изабрао да живи на крају света“, воле да кажу. Занимљиво је одговорити на ово питање након свих ових година некоме ко не само да није Чилеанац, већ је и особа из струке.  

Први одговорни је свакако Родриго Перез де Арке (Rodrigo Perez de Arce), мада би можда коректније било рећи – организациони одбор БИНА-е, који је уваженог Чилеанског професора довео у Београд 2007. године. Изложба о чилеанској архитектури која је том приликом организована, као и предавање које је одржао на Архитектонском факултету, свакако су обележили читаву генерацију студената, не само мене. У то време су најпопуларније референце међу студентима биле архитектура Јапана и Холандије. Чиле није био ни на чијем радару, иако је генерација чилеанских архитеката која је поставила Чиле на мапу света већ увелико хватала тај залет који и даље траје. Сиров и  готово бруталан, а опет питом и човекомеран архитектонски израз, као и нераскидива веза између објеката и изразито потентних пејзажа, били су радикално различити од свега што смо до тад познавали. Иако је утисак био заиста снажан и фасцинираност је дуго потрајала, прошло је још доста година од те изложбе док ме околности нису потерале путем Чилеа.

Као другог одговорног увек именујем ситуацију на стручној сцени у Србији која 2009. године, када сам дипломирала, на жалост није имала много да понуди младим архитектама. Економска криза је снажно погодила сектор и након година проведених у различитим покушајима, осетила сам да је време да искуство у пракси потражим ван земље. И тада су комбинација жеље да научим шпански, фасцинација чилеанском архитектуром и потврда од једног шпанског колеге и познаника да посла у земљи има релативно пуно, учинили да 2013. године слетим у Сантијаго са једним кофером и намером да овде пронађем посао пре него што ми истекне туристичка виза.

Срећом, прва понуда за посао је стигла непуних недељу дана после тога, а месеци који су потом уследили су били прави убрзани курс на свим животним плановима. Нешто што ме је посве изненадило је третман који младе архитекте овде имају: упркос мом врло слабом познавању језика и ограниченом искуству у струци, првог дана у бироу ми је додељен пројекат који је од тог тренутка постао моја одговорност, од исцртавања графичких прилога до комуникације са инвеститорима и стручним сарадницима. Надређени су процес наравно надгледали, али ни изблиза онолико колико сам очекивала, па чак и потајно прижељкивала. Данас, када посматрам то искуство са временске дистанце, неизмерно сам им захвална зато што је послужило не само да стекнем импресивну количину искуства за кратко време, већ и да проговорим језик у рекордном року.  

[НА] Ко год се у протеклих двадесетак година иоле интересовао за збивања и новине на светској архитектонској сцени није могао да заобиђе објаве и увиде о чилеанској савременој архитектури, која је постала препознатљива како због својих обликовних карактеристика, тако и због аутентичних проседеа које су формирали запажени архитекти као што су поменути Матијас Клоц, Смиљан Радић, Иван Браво, лауреат Прицкерове награде Алехандро Аравена (Alejandro Aravena), Пезо фон Елрихсхаусен (Еллрицхсхаусен) и др. Мало је познато да иницијатива за пласирање интернет портала „ArchDaily“, сада добро знаног међу архитектима широм света, потиче у ствари из Чилеа, и да се он развио из платформе коју је осмислила група чилеанских архитеката (www.plataformaarquitectura.cl = www.archdaily.cl). При него што питања усмерим вашем раду и пројектима, чини ми се да би првенствено за нашу стручну јавност ваљало дати неколико увида у чилеанску савремену архитектуру и тај – нама далеки и углавном мало познат – контекст. Сада, након више од деценију повезаности са Чилеом, шта су по теби основне одлике чилеанске архитектуре које су је учиниле светски препознатљивом? Шта су најважније поуке које си стекла радећи као архитекта у Чилеу?

[НС] Сећам се да си ми и сам коментарисао колико те је својевремено изненадила чињеница да је чилеанску архитектуру готово немогуће посетити. Значајних и занимљивих јавних објеката има мало, а сви они пројекти приватних кућа који толико интригирају су заправо добро скривени од погледа и сасвим недоступни. Помињем то зато што је када говоримо о контексту овде у Чилеу, та чињеница заправо један од кључних фактора: чилеанска архитектура је настала и формирана кроз приватне инвестиције у посве приватне објекте на удаљеним и скривеним локацијама.

Често са Мануом о томе разговарам и по незваничној, интерној теорији, све је започело кућом коју је Матијас Клоц пројектовао за своју мајку на плажи Тонгој (Tongoy) 1991. године. На њој се јасно ишчитавају све одлике „чилеанског стила“ које се у великој мери могу разазнати и на пројектима новијег датума: у њеном архитектонском изразу је на сасвим довитљив начин помирена тежња за иновацијом и осавремењивањем архитектонског израза, са свим ограничењима локалног контекста. И мислим да је управо то срж чилеанске архитектуре – она је пре свега довитљива. Та генерација архитеката са којима је све отпочело (Клоц, Радић, Аравена, Пуга, Пезо фон Елрихсхаусен, Казу Зегерс, Дел Сол), однеговала је израз који је изразито допадљив управо због своје сировости и бруталне искрености у материјализацији. Често кажем да чилеанска архитектура избегава детаље, све је огољено и не-улепшано, не због неке чисто естетске наклоњености, већ из нужде. Наиме, та локацијска удаљеност викенд кућа и летњиковаца у једној земљи која од севера до југа броји преко 4.200 км, а која је притом изразито централизована, често приморава архитекте да сарађују са локалним градитељима. А њихова вештина у обради материјала и искуство у градњи су најчешће врло ограничени. Зато кажем да је чилеанска архитектура довитљива, полазећи од хендикепа успела је да формира архитектонски израз који не само што је морао да превазиђе тај хендикеп, већ и да га претвори у светски препознатљиву естетику. Захваљујући том принудном одсуству детаља и грандиозних потеза у архитектури, архитекте су некако природно тежиште пребациле на обликовање простора и повезивање објеката са пејзажем.

За некога ко потиче из средине у којој се градњи куће даје сасвим друга тежина, где се пројектује да би потрајало генерацијама, да би било робусно и херметично, прави је изазов прилагодити ментални склоп захтевима градње лаким материјалима, попут дрвета. Исто тако, потрага за мером између те, ваљда, природне тежње коју имамо као архитекте да контролишемо како процес тако и производ, и препуштања контроле извођачима пројекта, свакако је био процес учења за мене.

[НА] Ваше прве поруџбине биле су породичне куће за одмор у једном живописном пределу уз обалу Пацифика, нешто јужније од главног града Сантијага, сада већ формираном туристичком месташцету познатом по сурфовању. Изградњу стамбених објеката су још пре десетак година подстакли управо архитекти за које сте ти и Ману радили. Како је дошло до првих реализација? Шта су вам у методолошко-пројектантском смислу била полазна становишта када сте добили прве самосталне поруџбине, посебно имајући у виду претходна искуства?

[НС] Увек кажем да је чињеница да смо основали архитектонски биро у Чилеу пука случајност. Први клијенти су нам дословно покуцали на врата и то у сасвим неочекиваним околностима: у Матанзасу, месту које је у том тренутку бројало можда 300 становника, у кући удаљеној од било ког иоле значајног пута и такорећи без комшија, док смо још радили за локални биро. Испоставило се да су се доселили у крај и након неколико сусрета су нас сасвим неочекивано замолили да им испројектујемо кућу.

У том тренутку нам је изузетно важно било да не личимо ни на кога. Сада звучи као анегдота, али су многе пројектантске одлуке на том првом пројекту заиста биле засноване на тој премиси. Ако чилеанска архитектура има ту препознатљиву нит о којој смо већ разговарали, архитектура у Матазасу је тек препознатљива и, у извесном смислу, доста укалупљена. Хтели смо да побегнемо од многих стереотипа и осећали смо потребу да испробамо идеје које нисмо могли да применимо радећи за другога.

И још нешто изузетно важно се десило током рада на том првом пројекту: због околности под којима смо пројекат добили и чињенице да су нам наручиоци били прве и једине комшије, рад на пројекту се одвијао у врло домаћој атмосфери, за њиховим или нашим трпезаријским столом. И у том смо контексту наше прве наручиоце помно испитивали, пажљиво слушали и јако добро упознали, што је касније омогућило да кућа на један сасвим органски начин постане верни одраз њихових личности, афинитета и животног стила. И тако смо, исто сасвим случајно, дошли до рецепта по коме и дан данас приступамо сваком новом пројекту: у улози детектива и психолога који трагају за сржју наручилаца пројекта како би ту срж преточили у пројекат.

[НА] Породичне куће, посебно у таквом крајолику и природном амбијенту, треба да имају интимно озрачје које произилази из односна унутрашњег простора и питорескног окружења. Какав је у том смислу ваш приступ – да ли сте развили један општи концепцијски модел или сваком задатку приступате на основу посебне идеје?

[НС] Занимљиво питање. Тешко је рећи да си скроман на довољно скроман начин, али заиста је тако – са сваким пројектом настојимо да останемо скромни у односу на окружење. Готово сви пројекти на којима смо до сада радили су смештени на заиста изузетним локацијама, окружени упечатљивим пејзажима, зеленилом, многи на самој обали океана. Сматрамо да је у таквом контексту једино смислено дозволити тој природи да се истакне, да буде протагониста. И не само у смислу тога како се објекат позиционира у односу на тло или како се уклапа у окружење, већ и како се та природа доживљава док се у објекту борави. Настојимо да унутрашњи простори које пројектујемо поставе у први план окружење и поглед, да његове компоненте постану артикулисани оквир за посматрање пејзажа. У том смислу, концепцијски модел је у својој суштини увек исти, али је тако постављен да га увек изнова морамо прилагодити контексту сваког новог пројекта.

[НА] Сви ваши пројекти, изузев ентеријера угоститељских простора у Сантијагу, снажно су повезани са карактеристикама места – локације, било да се ради о оријентацији, топографији, габариту, вегетацији, материјализацији. Како приступате транспоновању полазне идеје/концепта у односу на датости окружења и захтеве/потребе корисника?

[НС] Рекла бих да је ситуација заправо обрнута – окружење и захтеви корисника су основа од које увек полазимо. Не постоји идеја која им претходи, већ се идеја рађа кроз покушаје да се подмире различити захтеви пројекта. Што више ограничавајућих фактора и што неуобичајенији захтев од стране корисника, тим боље функционише овај процес креативне интерпретације проблема за постављање концепта. Зовемо га „креативна интерпретација“ зато што смо сасвим свесни да наш одговор на ове проблеме није нимало непристрасан, већ напротив посве условљен нашим схватањем становања, потрагом за неочекиваним ситуацијама унутар животног простора  и, сасвим сигурно, нашим естетским преференцама.

[НА] Како инвеститори (породичних кућа) за које сте радили антиципирају ваше идеје/решења?

[НС] Пројектовање породичне куће је процес пун емотивног набоја, и не толико за архитекту колико за наручиоца. Има ту много очекивања, наде и узбуђења. Осим тога, од првог састанка до тренутка када се наручиоци уселе у кућу често протекне и неколико година, и однос неизбежно постане доста присан. Зато настојимо да током првих сусрета са инвеститорима посветимо довољно пажње разјашњавању процеса и наше методологије рада, са нарочитим акцентом на то првобитно упознавање и значај који за нас има разумевање њиховог начина живота, очекивања која имају од појединих простора и ситних опсесија које свако људско биће неизбежно има. Настојимо да им истовремено пренесемо да у том тренутку немамо баш никакву идеју о томе како ће пројекат на крају изгледати и замолимо их да пројекту приступе на исти начин, без преконципираних идеја и са радозналошћу. Понекад треба мало времена, али углавном се препусте пре или касније, и тада тај двострани проток информација постане најплодотворнији.

И може се рећи да се тај додатни напор вишеструко исплатио, зато што су још током градње почели да пристижу нови пројекти. На крају смо испројектовали читаву серију кућа и неколико пројеката урбанизације, са удаљености од неких 12.000 км, а клијенте и локације смо упознавали преко видео позива. Реализације које су уследиле, за пројекте Morla, Kuvo, Galeo и Abuelos, остварене су под сличним околностима, на локацијама које никада нисмо физички посетили. И иако смо и ова четири градилишта испратили са просторне раздаљине, процес је био доста једноставнији зато што је екипа на терену била много стручнија. Када смо донели одлуку о поновној релокацији и када смо напокон успели да посетимо све поменуте пројекте и да о њима направимо фото и видео записе, осетили смо да је круг на неки начин затворен, да је један циклус завршен. У нашој свести су свих пет пројеката део једног опуса.

[НА] Које пројекте би посебно издвојила и рекла нешто више о процесу реализације? Шта су изазови у реализацији и да ли је тај аспект другачији у односу на наш и европски контекст?

[НС] Причали смо већ о томе како је први пројекат стигао до нас, али нисам поменула да се процес пројектовања те прве куће коју смо назвали „Прворођена кућа“ (на шпанском Casa Primeriza), одужио довољно да смо, када је ред дошао на изградњу, већ били променили боравиште. И тако се извођење првог самосталног пројекта додатно закомпликовало раздаљином јер смо градилиште испратили кроз видео позиве и непрестане преписке, из Шпаније и током пандемије. Помињала сам и како су локални градитељи често ограниченог искуства, а овом случају су наменски били доведени са југа Чилеа, региона познатог по добрим дрводељама. И иако се испоставило да су заиста вешти у обради дрвета, врло брзо смо схватили да не умеју да читају архитектонске цртеже и почели смо да снимамо кратке видео записе у којима бисмо им потанко објашњавали, кроз слободоручне скице и 3Д моделе, како треба извести поједине детаље. Након неколико месеци су нам отворено признали да одавно не користе цртеже и да кућу изводе искључиво на основу тих видеа. Било је то заиста посебно искуство и сасвим сигурно данас не бисмо пристали на сличан процес, али нам је у том тренутку било важно да испратимо градњу и да крајњи резултат буде задовољавајући.

[НА] Чилеанска архитектура, превасходно ако говоримо о објектима мањег формата (стамбени, угоститељски и туристички објекти, јавни простори и др), прилично је аутентична и аутономна, то јесте изразито је локална, везана за контекст, климатске услове и друштвене околности. Иако је за ширу публику тако рећи сакривена, али и скрајнута на ивици јужноамеричког континента, препознатљива чилеанска архитектура носи низ посебности, нарочито у погледу одрживости, коришћења природних материјала и ресурса.

Могло би се закључити да чилеанска архитектура о којој говоримо, укључујући и ваше пројекте, припада једном специфичном натуралистичком концепту, који тако рећи кореспондира са хуманистичким премисама, пре свега када су у питању тежње локалних архитеката да остану на трагу древних принципа односа човека према свом станишту. Шта би по теби могле да буду универзалне поуке чилеанске архитектуре и шта би из вашег рада издвојила као посебно искуство/предност?

[НС] Мислим да си сасвим у праву, вредност чилеанске архитектуре лежи управо у тој нераскидивој вези са природом и у њеној непорецивој човекомерности. И чини ми се да је овде све доста једноставније, у најбољем могућем смислу – приступ пројектовању је може се рећи „органски“, полази од неколико основних премиса: од тла, од природе, од локално доступног материјала.

Осим тога, постоји још један важан фактор који мислим да чак и претходи било којој пројектантској одлуци, а то је култура становања. И она је сасвим другачија од онога на шта смо у Србији и региону навикли. За Чилеанце је спољни простор једнако важан колико и унутрашњи, усудила бих се да кажем чак и важнији. Социјализација се готово неизбежно одвија у спољном простору. Чак и у граду и контексту станова у вишеспратницама, посете се примају на тераси, не у дневној соби. Имамо један неизведени пројекат где је трпезарија сасвим изостављена из унутрашњег простора и измештена на наткривену терасу. Тако нешто је незамисливо већини Европљана, али је у Чилеу више него смислено – трпеза је место окупљања и окупљање се одвија у спољном простору. Можда је зато и повезивање са природним окружењем у крви локалних архитеката, зато што је непосредна и нераскидива веза са спољним простором генерацијски присутна.

[НА] И за крај, шта су вам планови за даље? Има ли нешто што бисте посебно желели да пројектујете?

[НС] Има већ 5-6 година од кад смо се осамосталили. У почетку, и не знам да ли је то обавезно случај са свима који почињу, али је дефинитвно нешто што смо чули од многих колега, пројекти се хватају онако у лету, без превише промишљања. Осећамо да полако долази тренутак да мало свесније усмеримо праксу. У том смислу, волели бисмо да се отиснемо у колективно становање које нас обоје као пројектантска тема одувек занима и да транспонујемо све што смо годинама упијали кроз рад за познате кориснике, на пројектовање за непознатог корисника и пројектовање модела становања.

[НА] Драга Наташа хвала ти на инспиративном разговору и размишљањима о архитектури.